Organizam uvek ima potrebu za energijom jer je to karakteristika života

Fitnes Zona - deponovanje_energije_i_metabolizam

Organizam uvek ima potrebu za energijom jer je to karakteristika života.

Energija se deponuje u dva osnovna oblika:

1. šećer,

2. masti

1. Šećer se deponuje u obliku glikogena tako što, kada šećer uđe u mišićnu ćeliju on više iz nje ne može izaći, jer ne postoji enzim koji bi to omogućio.
Kada u organimu nema potrebe za sagorevanjem, glukoza u mišićnoj ćeliji prelazi u glikogen. Glukogen je polimer glikoze, jer se sastoji iz stotina molekula glikoze međusobno lagano vezani kiseonikom. Tokom treninga depoi glikogena se u radnoj muskulaturi povećavaju za 20-30%. Depoi glikogena u mišićima su ograničeni.
Pored mišića, glikogen se u velikoj meri deponuje i u jetri. Jetra čuva glikozu ne za radnu muskulaturu u sportu nego prevashodno za rad CNS-a, jer nervna ćelija koristi jedino glikozu kao energetski mterijal, a ne može da je deponuje.
2. Masti se deponuju u mišićnim ćelijama koji su raspoređeni u masnom tkivu ali prožimaju i druga tkiva.
Masni depoi su neograničeni kao i energija koja se pritom dobija. Dobijanje energije iz masti u komparaciji sa glikogenom je sporije. Depoi masti su balast zbog povećanja masnoih naslaga ali ako pređu u gojaznost onda su veliki rizikofaktor za nastanak kardiovaskularnih bolesti. Najviše masnog tkiva se stvara ispod kože. Samo u dva slučaja depoi masti imaju značaja. Prvi je, u ograničenoj količini, za sportove u vodi jer povećava plovnost, a drugi je u termoregulaciji jer čuva toplotu kao dobar izolator.
Svaki poremećaj metabolizma šećera neminovno dovodi do poremećaja metabolizma masti, što samo govori o njihovoj povezanosti.

U materijalnom svetu koji nas okružuje postoji šest oblika energije:
- hemijska
- električna
- mehanička
- toplotna
- elektromagnetna
- nuklearna

Energija se ne može ni stvoriti ni uništiti. Ono što je jedino moguće je transformacija iz jednog oblika u drugi oblik.
Biologija takođe striktno poštuje zakone termodinamike. Ćelije poseduju sposobnost transformacije energije, što i čine, a ti procesi zajedno sa ostvarenim reakcijama, čine metabolizam.
Osnovna energija za sve životne procese je njen hemijski oblik.
Čovekov organizam dobija energiju za sve životne procese samo iz jednod jedinjenja - adenozintrifosfat ( ATP ). ATP je “kometa” sa kojom ćelija plaća svaki energetski utrošak.
ATP-a u organizmu ima vrlo malo, tek za dve-tri maksimalne mišićne kontrakcije. Ostala jedinjenja bogata energijom, prodaju energiju ATP-u, regenerišući ga nakon raspada. Resinteza ATP-a je toliko brza da ga je nemoguće naći u raspadnutom stanju, odnosno u obliku ADP-a. Procesom glikoze oslobodi se tek blizu 10% energije od onog što molekul glikoze poseduje.
Kada rad nije maksimalnog intenziteta i kada ima dovoljno vremena da supstrat ( pirogrožđana kiselina ) uđe u mitohondriju zajedno sa ADP-om i kiseonikom, počinju aerobni procesi locirani na unutrašnjoj membrani mitohondrija u dve skupine enzimskih procesa.
Jedan od tih procesa je Krebsov ciklus, koji je poznat i kao proces limunske kiseline. Suština Krebsovog ciklusa je da se procesi enzimskih reakcija odvijaju u jednom krugu, gde se pri svakom krugu potroše po dva ugljenikova atoma. Jedan krug Krebsovog ciklusa oslobađa Coenzim CO2 ( 2 ), H2O, ATP ( samo jedan ), četiri vodonika ( protone ) i kasnije elektrone. Ovim procesom se praktično priprema “gorivo” za konačno sagorevanje uz prisustvo kiseonika.